perindopril i meloksikam

Lekovi koji indukuju hiperkalemiju: Iako koncentracija kalijuma u serumu obično ostaje u granicama normale, kod nekih pacijenata koji su na terapiji lekom Lipertance može se pojaviti hiperkalemija. Neki lekovi ili terapijske grupe lekova mogu povećati pojavu hiperkalemije: aliskiren, soli kalijuma, diuretici koji štede kalijum (npr. spironolakton, triamteren ili amilorid), ACE inhibitori, antagonisti angiotenzin II receptora, NSAIL, heparini, imunosupresivni lekovi, kao što su ciklosporin ili takrolimus, trimetoprim i kotrimoksazol (trimetoprim/sulfametoksazol), jer je poznato da se trimetoprim može ponašati kao diuretik koji štedi kalijum poput amilorida. Kombinacija ovih lekova povećava rizik od hiperkalemije. Shodno tome ne preporučuje se istovremena primena leka Lipertance sa gorenavedenim lekovima. U slučaju da se istovremena primena smatra potrebnom, preporučuje se oprez kao i redovno praćenje koncentracije kalijuma u serumu.

Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL) Istovremenom upotrebom ACE inhibitora sa NSAIL (npr. acetilsalicilna kiselina u dozama koje imaju antiinflamatorni efekat, COX-2 inhibitori i neselektivni NSAIL) može doći do (uključujući acetilsalicilnu kiselinu u dozi od ≥ 3 g/dan) smanjenja antihipertenzivnog dejstva. Istovremena primena ACE inhibitora i NSAIL može dovesti do pogoršanja renalne funkcije, uključujući i akutnu bubrežnu insuficijenciju, kao i do povećanja koncentracije serumskog kalijuma, naročito kod pacijenata sa već postojećom slabom funkcijom bubrega. Kombinaciju leka Lipertance sa NSAIL treba primenjivati sa oprezom, posebno kod starijih pacijenata. Pacijente treba adekvatno hidrirati i pratiti bubrežnu funkciju nakon započinjanja istovremene terapije, a zatim u redovnim vremenskim intervalima tokom terapije.

Hiperkalemija: Kod nekih pacijenata koji su lečeni ACE inhibitorima, uključujući i perindopril, uočena je povišena koncentracija kalijuma u serumu. ACE inhibitori mogu uzrokovati hiperkalemiju jer inhibiraju oslobađanje aldosterona. Ovaj efekat obično nije značajan kod pacijenata sa normalnom funkcijom bubrega. Faktori rizika za razvoj hiperkalemije uključuju: insuficijenciju bubrega, pogoršanje bubrežne funkcije, starosnu dob (preko 70 godina), dijabetes melitus, interkurentne događaje: posebno dehidrataciju, akutnu srčanu dekompenzaciju, metaboličku acidozu i istovremenu primenu diuretika koji štede kalijum (npr. spironolakton, eplerenon, triamteren ili amilorid), uzimanje suplemenata kalijuma ili supstituente za so koji sadrže kalijum. Rizik postoji i kod pacijenata koji uzimaju druge lekove povezane sa porastom nivoa kalijuma u serumu (npr. heparin, kotrimoksazol takođe poznat kao trimetoprim/sulfametoksazol) i posebno antagoniste aldosterona ili blokatore angiotenzinskih receptora. Upotreba suplemenata kalijuma, diuretika koji štede kalijum ili soli koje sadrže kalijum, posebno kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom, može dovesti do značajnog povećanja kalijuma u serumu. Hiperkalemija može prouzrokovati ozbiljne, ponekad i fatalne aritmije. Diuretike koji štede kalijum i blokatore angiotenzinskih receptora potrebno je primenjivati sa oprezom kod pacijenata koji uzimaju ACE inhibitore, i potrebno je praćenje koncentracije kalijuma u serumu i funkcije bubrega. Ukoliko se istovremena primena leka Lipertance sa gore navedenim preparatima smatra potrebnom, preporučuje se oprez kao i redovno praćenje koncentracije kalijuma u serumu (videti odeljak 4.5).

Rizik povezan sa hiperkalemijom Pojedini lekovi ili terapijske grupe lekova mogu da dovedu do hiperkalemije: soli kalijuma, diuretici koji štede kalijum, inhibitori angiotenzinkonvertujućeg enzima (ACE inhibitori), antagonisti angiotenzin-II receptora, nesteroidni antinflamatorni lekovi, heparin (male molekulske mase ili nefrakcionisani), ciklosporin, takrolimus i trimetoprim. Nastanak hiperkalemije može zavisiti od toga da li postoje i neki drugi dodatni faktori rizika. Ovaj rizik se povećava kada se prethodno pomenuti lekovi koriste istovremeno sa meloksikamom.

Hiperkalemija Hiperkalemija može biti izraženija kod dijabetesa ili istovremene terapije lekom za koji se zna da povećava kalemiju (videti odeljak 4.5). U tim slučajevima treba redovno pratiti koncentraciju kalijuma.

Diuretici, ACE inhibitori i antagonisti angiotenzina-II: Lekovi iz grupe NSAIL mogu da umanje dejstvo diuretika i drugih antihipertenzivnih lekova. Kod nekih pacijenata sa kompromitovanom funkcijom bubrega (npr. dehidrirani pacijenti ili stariji pacijenti sa kompromitovanom funkcijom bubrega) istovremena primena ACE inhibitora ili antagonista receptora angiotenzina-II i lekova koji inhibiraju ciklooksigenazu može da dovede do daljeg pogoršanja funkcije bubrega, uključujući moguću akutnu insuficijenciju bubrega, koja je obično reverzibilna. Zbog toga, ovu kombinaciju treba pažljivo primenjivati, naročito kod starijih osoba. Pacijente treba na odgovarajući način hidrirati, a treba razmotriti i praćenje funkcije bubrega nakon uvođenja istovremene terapije i periodično nakon toga (videti i odeljak 4.4).

Funkcionalna insuficijencija bubrega Lekovi iz grupe NSAIL, inhibirajući vazodilatatorno dejstvo renalnih prostaglandina, mogu da indukuju funkcionalnu insuficijenciju bubrega smanjenjem glomerularne filtracije. Ovo neželjeno dejstvo je zavisno od doze. Na početku terapije, ili posle povećavanja doze, preporučuje se pažljivo praćenje diureze i funkcije bubrega kod pacijenata sa sledećim faktorima rizika: • starije osobe, • istovremena primena lekova kao što su ACE inhibitori, antagonisti angiotenzina-II, sartani, diuretici (videti odeljak 4.5), • hipovolemija (iz bilo kog razloga), • kongestivna insuficijencija srca, • insuficijencija bubrega, • nefrotski sindrom, • lupusna nefropatija, • teška disfunkcija jetre (albumin u serumu <25 g/L ili Child-Pugh skor ≥10). U retkim slučajevima lekovi iz grupe NSAIL mogu da izazovu intersticijalni nefritis, glomerulonefritis, renalnu medularnu nekrozu ili nefrotski sindrom. Doza meloksikama kod pacijenata sa terminalnim stadijumom insuficijencije bubrega na hemodijalizi ne sme da bude veća od 7,5 mg. Nije potrebno smanjivanje doze kod pacijenata sa blagom do umerenom insuficijencijom bubrega (tj. kod pacijenata sa klirensom kreatinina većim od 25 mL/min).

Rizici povezani sa hiperkalemijom Pojedini lekovi ili terapijske grupe lekova mogu da dovedu do hiperkalemije: soli kalijuma, diuretici koji štede kalijum, inhibitori angiotenzinkonvertujućeg enzima (ACE inhibitori), antagonisti angiotenzin-II receptora, nesteroidni antiinflamatorni lekovi, heparin (male molekulske mase ili nefrakcionisani), ciklosporin, takrolimus i trimetoprim. Nastanak hiperkalemije može zavisiti od toga da li postoje i neki drugi dodatni faktori rizika. Ovaj rizik se povećava kada se gore pomenuti lekovi koriste istovremeno sa meloksikamom.

Hiperkalemija Hiperkalemija može biti izraženija kod pacijenata sa dijabetesom ili pri istovremenoj terapiji lekom za koji se zna da povećava koncentaciju kalijuma (videti odeljak 4.5). U tim slučajevima treba redovno pratiti koncentraciju kalijuma.

Diuretici, ACE inhibitori i antagonisti receptora angiotenzina-II: Lekovi iz grupe NSAIL mogu da umanje dejstvo diuretika i drugih antihipertenzivnih lekova. Kod nekih pacijenata sa kompromitovanom funkcijom bubrega (npr. dehidrirani pacijenti ili stariji pacijenti) istovremena primena ACE inhibitora ili antagonista receptora angiotenzina-II i lekova koji inhibiraju ciklooksigenazu može da dovede do daljeg pogoršanja funkcije bubrega, uključujući moguću akutnu insuficijenciju bubrega, koja je obično reverzibilna. Zbog toga, ovu kombinaciju treba pažljivo primenjivati, naročito kod starijih osoba. Pacijente treba na odgovarajući način hidrirati, a treba razmotriti i praćenje renalne funkcije nakon uvođenja istovremene terapije i periodično nakon toga (videti i odeljak 4.4).

Funkcionalna insuficijencija bubrega Lekovi iz grupe NSAIL, inhibirajući vazodilatatorno dejstvo renalnih prostaglandina, mogu da indukuju funkcionalnu insuficijenciju bubrega smanjenjem glomerularne filtracije. Ovo neželjeno dejstvo je zavisno od doze. Na početku terapije ili posle povećavanja doze, preporučuje se pažljivo praćenje diureze i funkcije bubrega kod pacijenata sa sledećim faktorima rizika: • starije osobe, • istovremena primena lekova kao što su ACE inhibitori, antagonisti receptora angiotenzina-II, sartani, diuretici (videti odeljak 4.5), • hipovolemija (iz bilo kog razloga), • kongestivna insuficijencija srca, • insuficijencija bubrega, • nefrotski sindrom, • lupusna nefropatija, • teška disfunkcija jetre (albumin u serumu <25 g/L ili Child-Pugh skor ≥10). U retkim slučajevima lekovi iz grupe NSAIL mogu da izazovu intersticijalni nefritis, glomerulonefritis, renalnu medularnu nekrozu ili nefrotski sindrom. Doza meloksikama kod pacijenata sa terminalnim stadijumom insuficijencije bubrega na hemodijalizi ne sme da bude veća od 7,5 mg. Nije potrebno smanjivanje doze kod pacijenata sa blagom do umerenom insuficijencijom bubrega (tj. kod pacijenata sa klirensom kreatinina većim od 25 mL/min).

Rizici povezani sa hiperkalemijom Pojedini lekovi ili terapijske grupe lekova mogu da dovedu do hiperkalemije: soli kalijuma, diuretici koji štede kalijum, inhibitori angiotenzinkonvertujućeg enzima (ACE inhibitori), antagonisti angiotenzin-II receptora, nesteroidni antinflamatorni lekovi, heparin (male molekulske mase ili nefrakcionisani), ciklosporin, takrolimus i trimetoprim. Nastanak hiperkalemije može zavisiti od toga da li postoje i neki drugi dodatni faktori rizika. Ovaj rizik se povećava kada se gore pomenuti lekovi koriste istovremeno sa meloksikamom.