insulin humani i metformin

Sledeće supstance mogu smanjiti potrebu pacijenta za insulinom: Oralni antidijabetici, inhibitori monoamino oksidaze (MAO inhibitori), beta-blokatori, inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima (ACE), salicilati, anabolički steroidi i sulfonamidi.

Sledeće supstance mogu smanjiti potrebu pacijenta za insulinom: Oralni antidijabetici, inhibitori monoamino oksidaze (MAOI), beta-blokatori, inhibitori angiotenzin- konvertujućeg enzima (ACE), salicilati, anabolički steroidi i sulfonamidi.

Na smanjenje potreba za insulinom može da utiče upotreba lekova sa hipoglikemijskim dejstvom, kao što su oralni hipoglikemici, salicilati (npr. acetilsalicilna kiselina), izvesni antidepresivi (MAO inhibitori), neki ACE inhibitori (kaptopril, enalapril), blokatori angiotenzin II receptora, ne selektivni beta-blokatori i alkohol.

Za neke lekove se zna da ostvaruju interakcije sa metabolizmom glukoze i stoga treba konsultovati lekara ukoliko se upotrebljavaju drugi lekovi tokom terapije humanim insulinom (videti odeljak 4.4). Lekar mora da uzme u obzir moguće interakcije i od pacijenta sazna koje lekove, pored humanog insulina, uzima.

Sledeće supstance mogu smanjiti potrebu pacijenta za insulinom: Oralni antidijabetički lekovi, inhibitori monoamino oksidaze (MAOI), beta-blokatori, inhibitori angiotenzin- konvertujućeg enzima (ACE), salicilati, anabolički steroidi i sulfonamidi.

Sledeće supstance mogu smanjiti potrebu pacijenta za insulinom: Oralni antidijabetesni lekovi, inhibitori monoamino oksidaze (MAO inhibitori), beta-blokatori, inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima (ACE), salicilati, anabolički steroidi i sulfonamidi.

Insulin i sekretagozi insulina Insulin i sekretagozi insulina, kao što su derivati sulfoniluree, izazivaju hipoglikemiju. Zbog toga može biti potrebna manja doza insulina ili sekretagoga insulina kako bi se smanjio rizik od hipoglikemije kada se koristi u kombinaciji sa metforminom (videti odeljke 4.2. i 4.8).

Kada se Xigduo koristi u kombinaciji sa insulinom ili sekretagogom insulina, kao što je sulfonilurea, može se razmotriti manja doza insulina ili sulfoniluree kako bi se smanjio rizik od hipoglikemije (videti odeljke 4.5. i 4.8).

Pacijente treba upozoriti na rizik od hipoglikemije kada se ovaj lek koristi u kombinaciji sa drugim lekovima koji smanjuju koncentraciju glukoze za koje se zna da uzrokuju hipoglikemiju.

U ispitivanju dapagliflozina kao dodatka metforminu i sulfonilurei u trajanju do 24 nedelje, manje epizode hipoglikemije zabeležene su kod 12,8% ispitanika koji su primali

Insulin i insulinski sekretagozi Insulin i insulinski sekretagozi, kao što su derivati sulfoniluree, mogu povećati rizik od hipoglikemije. Zato, može biti potrebna manja doza insulina ili insulinskog sekretagoga kako bi se smanjio rizik od hipoglikemije kada se ovi lekovi primenjuju u kombinaciji sa empagliflozinom (videti odeljke 4.2 i 4.8). Farmakokinetičke interakcije Dejstva drugih lekova na empagliflozin In vitro podaci ukazuju da je primarni put metabolizma empagliflozina kod ljudi glukuronidacija pomoću uridin-5’-difosfoglukuronoziltransferaza UGT1A3, UGT1A8, UGT1A9 i UGT2B7. Empagliflozin je supstrat humanih transportera za unos OAT3, OATP1B1 i OATP1B3, ali ne OAT1 i OCT2. Empagliflozin je supstrat P-glikoproteina (P-gp) i proteina koji izaziva rezistenciju tumora dojke na terapiju (engl. Breast Cancer Resistance Protein, BCRP). Istovremena primena leka empagliflozin sa probenecidom, inhibitorom enzima UGT i transportera OAT3, imala je za posledicu povećanje maksimalne koncentracije empagliflozina u plazmi (Cmax) za 26% i povećanje površine ispod krive koncentracija-vreme (PIK) za 53%. Ove promene se ne smatraju klinički relevantnim. Efekat indukcije UGT-a (npr. indukcija rifampicinom ili fenitoinom) na empagliflozin nije ispitan. Ne preporučuje se istovremeno lečenje poznatim induktorima enzima UGT zbog potencijalnog rizika od smanjene efikasnosti leka. Ako istovremeno mora da se primeni induktor UGT enzima, savetuje se praćenje kontrole glikemije zbog procene odgovora na Synjardy. Ispitivanje interakcija sa gemfibrozilom, in vitro inhibitorom transportera OAT3 i OATP1B1/1B3, pokazalo je da je Cmax empagliflozina povećana za 15%, a PIK za 59% nakon istovremene primene. Ove promene se ne smatraju klinički značajnim. Inhibicija transportera OATP1B1/1B3 kod istovremene primene rifampicina imala je za posledicu povećanje vrednosti Cmax za 75% i povećanje vrednosti PIK za 35% za empagliflozin. Ove promene se ne smatraju klinički značajnim. Izloženost empagliflozinu je bila slična sa i bez istovremene primene verapamila, koji je inhibitor P-gp-a, ukazujući na to da inhibicija P-gp-a nema klinički značajano dejstvo na empagliflozin. Ispitivanja interakcija ukazuju da istovremena primena sa metforminom, glimepiridom, pioglitazonom, sitagliptinom, linagliptinom, varfarinom, verapamilom, ramiprilom, simvastatinom, torasemidom i hidrohlorotiazidom nije uticala na farmakokinetiku empagliflozina. Dejstva empagliflozina na druge lekove Empagliflozin može da poveća izlučivanje litijuma putem bubrega, pa koncentracije litijuma u krvi mogu da budu smanjene. Koncentraciju litijuma u serumu potrebno je češće pratiti nakon započinjanja terapije empagliflozinom kao i nakon promena doze. Pacijenta je potrebno uputiti lekaru koji je propisao litijum, kako bi mogao pratiti koncentraciju litijuma u serumu. Na osnovu in vitro ispitivanja, empagliflozin ne inhibira, inaktivira ili indukuje izoenzime CYP450. Empagliflozin ne inhibira enzime UGT1A1, UGT1A3, UGT1A8, UGT1A9, ili UGT2B7. Stoga se lek-lek interakcije, koje uključuju glavne izoenzime CYP450 i UGT, sa empagliflozinom i istovremeno primenjenim supstratima tih enzima ne smatraju verovatnim. Empagliflozin ne inhibira P-gp pri terapijskim dozama. Na osnovu in vitro ispitivanja, smatra se da nije verovatno da empagliflozin izaziva interakcije sa aktivnim supstancama koji predstavljaju P-gp supstrate. Istovremena primena digoksina, supstrata P-gp-a, sa empagliflozinom dovela je do povećanja vrednosti PIK za 6% i povećanja vrednosti Cmaxza 14% za digoksin. Ove promene se ne smatraju klinički značajnim. Empagliflozin ne vrši in vitro inhibiciju humanih transportera za unos kao što su OAT3, OATP1B1 i OATP1B3 pri klinički značajnim koncentracijama u plazmi, pa se prema tome, lek-lek interakcije sa supstratima ovih transportera za unos ne smatraju verovatnim. Studije interakcija sprovedene kod zdravih dobrovoljaca ukazuju da empagliflozin nije imao klinički značajno dejstvo na farmakokinetiku metformina, glimepiridina, pioglitazona, sitagliptina, linagliptina, simvastatina, varfarina, ramiprila, digoksina, diuretika i oralnih kontraceptiva. Metformin Istovremena primena koja se ne preporučuje Alkohol Intoksikacija alkoholom je povezana sa povećanim rizikom od laktatne acidoze, posebno u slučajevima gladovanja, pothranjenosti ili oštećenja funkcije jetre. Transporteri organskih katjona (engl. organic cation transporters, OCT) Metformin je supstrat i transportera OCT1 i OCT2. Istovremena primena metformina sa: • Inhibitorima OCT1 (kao što je verapamil) može da smanji efikasnost metformina. • Induktorima OCT1 (kao što je rifampicin) može da poveća gastrointestinalnu resorpciju i efikasnost metformina. • Inhibitorima OCT2 (kao što su cimetidin, dolutegravir, ranolazin, trimetoprim, vandetanib, izavukonazol) može smanjiti eliminaciju metformina putem bubrega i tako da dovede do povećanja koncentracije metformina u plazmi. • Inhibitorima OCT1 i OCT2 (kao što su krizotinib, olaparib) može da promeni efikasnost metformina i njegovu eliminaciju putem bubrega. Zbog toga se savetuje oprez, naročito kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega, kada se ovi lekovi primenjuju istovremeno sa metforminom, jer se koncentracija metformina u plazmi može povećati. Ako je potrebno, može se razmotriti i prilagođavanje doze metformina jer inhibitori/induktori OCT-a mogu promeniti efikasnost metformina (videti odeljke 4.2. i 4.4.). Primena kontrastnog sredstva koje sadrži jod Primena metformina mora se prekinuti pre ili za vreme radiološkog snimanja i ne sme se ponovo započinjati pre isteka perioda od najmanje 48 sati posle snimanja, i to tek nakon što se ponovo proveri funkcija bubrega i utvrdi da je stabilna,videti odeljke 4.2 i 4.4. Kombinacija čija primena zahteva mere opreza Neki lekovi mogu štetno uticati na funkciju bubrega, što može povećati rizik od laktatne acidoze, npr. lekovi iz grupe NSAIL, uključujući selektivne inhibitore ciklooksigenaze (COX) II, ACE inhibitore, antagoniste receptora angiotenzina II i diuretike, naročito diuretike Henleove petlje. Kad se takvi lekovi uvode ili primenjuju u kombinaciji sa metforminom, potrebno je pažljivo praćenje funkcije bubrega. Glukokortikoidi (primenjeni sistemski ili lokalno), beta-2 agonisti i diuretici imaju intrinzičku hiperglikemijsku aktivnost. Pacijenti se moraju informisati o ovome, i mora im se češće pratiti koncentracija glukoze u krvi, naročito na početku terapije takvim lekovima. Ako je potrebno, doza antihiperglikemijskog leka mora se prilagoditi tokom terapije drugim lekom ili nakon prekida njegovog uzimanja. Insulin i insulinski sekretagozi Insulin i insulinski sekretagozi, kao što su derivati sulfoniluree, mogu povećati rizik od hipoglikemije. Zbog toga, može biti potrebna manja doza insulina ili insulinskog sekretagoga, kako bi se smanjio rizik od hipoglikemije kada se primenjuju u kombinaciji sa metforminom (videti odeljke 4.2 i 4.8).

Kada se lek Synjardy primenjuje u kombinaciji sa derivatom sulfoniluree i/ili insulinom, može biti potrebna manja doza derivata sulfoniluree i/ili insulina, kako bi se smanjio rizik od hipoglikemije (videti odeljke 4.5 i 4.8).