infliksimab i glatiramer-acetat

Ne preporučuje se istovremena primena terapijskih infektivnih agenasa sa infliksimabom (videti odeljak 4.4).

Žive vakcine/ terapijski infektivni agensi Ograničeni su podaci vezani za odgovor na vakcinaciju živim vakcinama ili podaci o sekundarnom prenosu infekcije živim vakcinama kod pacijenata koji primaju anti-TNF terapiju. Primena živih vakcina može da dovede do kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Istovremena primena živih vakcina i infliksimaba se ne preporučuje. Kod novorodenčadi izloženih in utero infliksimabu, prijavljeni su smrtni ishodi usled diseminovane infekcije Bacillus Calmette Guërin (BCG) nakon što su posle rođenja primili BCG vakcinu. Pre davanja živih vakcina novorodenčadima izloženih in utero infliksimabu, preporučuje se da se sačeka period od najmanje 6 meseci nakon rođenja (videti odeljak 4.6). Primena terapijskih infektivnih agenasa, poput živih atenuiranih bakterija, u druge svrhe (npr. intravezikalna instilacija BCG-a za lečenje raka) mogla bi da dovede do kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Ne preporučuje se istovremena primena terapijskih infektivnih agenasa sa infliksimabom.

Ne preporučuje se istovremena primena infektivnih agenasa u terapijske svrhe sa lekom Remicade (videti odeljak 4.4).

Vakcinacija živim vakcinama/ primena infektivnih agenasa u terapijske svrhe Kod pacijenata koji primaju anti-TNF terapiju, malo podataka je dostupno u vezi sa odgovorom na vakcinaciju živim vakcinama ili na sekundarnu transmisiju infekcije živim vakcinama. Primena živih vakcina može dovesti do pojave kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Ne preporučuje se istovremena primena živih vakcina sa lekom Remicade. Izloženost leku in utero Kod novorođenčadi koja su bila izložena infliksimabu in utero, prijavljen je smrtni ishod usled diseminovane Bacillus Calmette Guérin (BCG) infekcije nakon primene BCG vakcine nakon rođenja. Preporučuje se da se sačeka dvanaest meseci od rođenja do primene živih vakcina kod novorođenčadi i odojčadi koja su bila izložena infliksimabu in utero. Ako se serumske koncentracije infliksimaba kod novorođenčadi i odojčadi ne mogu detektovati ili je primena infliksimaba bila ograničena na prvo tromesečje trudnoće, može se razmotriti ranija primena žive vakcine ako postoji jasna klinička korist za svako novorođenče/odojče (videti odeljak 4.6). Izloženost leku putem majčinog mleka Ne preporučuje se primena žive vakcine kod novorođenčadi/odojčadi koja se hrani majčinim mlekom dok je majka na terapiji infliksimabom, osim ukoliko su koncentracije infliksimaba u serumu novorođenčadi/odojčadi toliki da se ne mogu detektovati (videti odeljak 4.6). Terapijski infektivni agensi Primena terapijskih infektivnih agenasa, poput primene živih atenuiranih bakterija u druge svrhe (npr. intravezikalne instilacije BCG vakcine za lečenje karcinoma mokraćne bešike) mogla bi dovesti do kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Ne preporučuje se primena infektivnih agenasa u terapijske svrhe istovremeno sa lekom Remicade.

Ne preporučuje se istovremena primena infektivnih agenasa u terapijske svrhe sa infliksimabom (videti odeljak 4.4).

Žive vakcine/ terapijski infektivni agensi Ograničeni su podaci vezani za odgovor na vakcinaciju živim vakcinama ili podaci o sekundarnom prenosu infekcije živim vakcinama kod pacijenata koji primaju anti-TNF terapiju. Primena živih vakcina može da dovede do kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Istovremena primena živih vakcina i infliksimaba se ne preporučuje. Izloženost odojčadi in utero Kod novorodenčadi izloženih in utero infliksimabu, prijavljeni su smrtni ishodi usled diseminovane infekcije Bacillus Calmette Guërin (BCG) nakon što su posle rođenja primili BCG vakcinu. Pre primene živih vakcina novorodenčadima izloženih in utero infliksimabu, preporučuje se da se sačeka period od najmanje 12 meseci nakon rođenja. Ukoliko su koncentracije infliksimaba u serumu odojčadi nemerljive ili je terapija infliksimabom bila ograničena na prvi trimestar trudnoće, možda bi se mogla razmotriti ranija primena žive vakcine u slučaju da postoji jasna klinička korist za svako odojče pojedinačno (videti odeljak 4.6). Izloženost odojčadi putem majčinog mleka Dok je majka na terapiji infliksimabom, nije preporučljivo da se kod odojčeta koje doji daje živa vakcina, osim ukoliko su koncentracije infliksimaba u serumu odojčeta nemerljive (videti odeljak 4.6). Terapijski infektivni agensi Primena terapijskih infektivnih agenasa, poput živih atenuiranih bakterija, u druge svrhe (npr. intravezikalna instilacija BCG-a za lečenje raka) mogla bi da dovede do kliničkih infekcija, uključujući diseminovane infekcije. Ne preporučuje se istovremena primena terapijskih infektivnih agenasa sa infliksimabom.

Ima naznaka da istovremena primena metotreksata i drugih imunomodulatora kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom, psorijatičnim artritisom i Kronovom bolešću smanjuje stvaranje antitela na infliksimab i povećava koncentraciju infliksimaba u plazmi.

Ima naznaka da istovremena primena metotreksata i drugih imunomodulatora kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom, psorijatičnim artritisom i Kronovom bolešću smanjuje stvaranje antitela na infliksimab i povećava koncentraciju infliksimaba u plazmi. Međutim, ti rezultati nisu pouzdani zbog ograničenja u metodama koje se koriste u analizi infliksimaba i antitela na infliksimab u serumu.

Reakcije na infuziju i preosetljivost Infliksimab je povezivan sa akutnim reakcijama vezanim za infuziju, uključujući anafilaktički šok i reakcije kasne preosetljivosti (videti odeljak 4.8). Akutne reakcije vezane za infuziju, uključujući anafilaktičke reakcije, mogu se razviti u toku infuzije (u roku od nekoliko sekundi) ili u roku od nekoliko sati posle infuzije. Ukoliko se pojave akutne reakcije vezane za infuziju, infuzija se mora odmah prekinuti. Na raspolaganju mora biti oprema za hitne slučajeve, kao što su adrenalin, antihistaminici, kortikosteriodi i oprema za veštačko disanje. Pacijentima se pre infuzije može dati premedikacija npr. antihistaminik, hidrokortizon i/ili paracetamol, kako bi se sprečili blagi i prolazni efekti. Mogu da se razviju antitela na infliksimab koja su povezana sa povećanom učestalošću reakcija vezanih za infuziju. Malu učestalost u reakcijama vezanim za infuziju činile su ozbiljne alergijske reakcije. Uočena je i povezanost između razvoja antitela na infliksimab i kraćeg trajanja odgovora na terapiju. Istovremena primena imunomodulatora povezana je sa manjim javljanjem antitela na infliksimab i smanjenom učestalošću reakcija vezanih za infuziju. Efekat istovremene terapije imunomodulatora bio je intenzivniji kod pacijenata koji su lečeni po epizodama nego kod pacijenata koji su primali terapiju održavanja. Pacijenti koji prestanu da uzimaju imunosupresive pre ili za vreme primene infliksimaba izloženi su većem riziku od razvoja ovih antitela. Antitela na infliksimab ne mogu se uvek otkriti u uzorcima seruma. Ukoliko se jave ozbiljne reakcije, mora se primeniti simptomatska terapija i više se ne smeju davati infuzije infliksimaba (videti odeljak 4.8).

Imunogenost Kod pacijenata koji su razvili antitela na infliksimab verovatnoća pojave reakcija vezanih za infuziju bila je veća (oko 2-3 puta). Čini se da istovremena primena imunosupresiva smanjuje učestalost reakcija vezanih za infuziju. U kliničkim studijama primene pojedinačnih i višestrukih doza infliksimaba u opsegu od 1 do 20 mg/kg, antitela na infliksimab otkrivena su kod 14% pacijenata koji su primali neku imunosupresivnu terapiju i kod 24% pacijenata koji nisu primali imunosupresivnu terapiju. Antitela na infliksimab su se razvila kod 8% pacijenata sa reumatoidnim artritisom koji su lečeni po preporučenom režimu ponavljane primene sa metotreksatom. Kod pacijenata sa psorijatičnim artritisom koji su primali dozu od 5 mg/kg sa i bez metotreksata, antitela su se javila kod ukupno 15% pacijenata (antitela su se javila kod 4% pacijenata koji su primali metotreksat i kod 26% pacijenata koji nisu početno primali metotreksat). Među pacijentima sa Kronovom bolešću koji su primali terapiju održavanja, antitela na infliksimab su se javila kod ukupno 3,3% pacijenata koji su primali imunosupresive i kod 13,3% pacijenata koji nisu primali imunosupresive. Pojava antitela je bila 2-3 puta veća kod pacijenata koji su primali terapiju u epizodama. Zbog metodoloških ograničenja, negativan rezultat ispitivanja nije isključivao prisustvo antitela na infliksimab. Kod pojedinih pacijenata koji su razvili visoki titar antitela na infliksimab postojali su dokazi o smanjenoj efikasnosti leka. Kod pacijenata sa psorijazom koji su primali infliksimab kao terapiju održavanja bez istovremene primene imunomodulatora, oko 28% njih je razvilo antitela na infliksimab (videti odeljak 4.4: "Reakcije na infuziju i preosetljivost").

Kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom, psorijatičnim artritisom i Kronovom bolešću, postoje indikacije da istovremena upotreba metotreksata i drugih imunomodulatora smanjuje stvaranje antitela protiv infliksimaba i povećava koncentraciju infliksimaba u plazmi. Međutim, rezultati nisu pouzdani zbog ograničenja u metodama koje se koriste za analize infliksimaba i antitela protiv infliksimaba u serumu.

Reakcije na infuziju i preosetljivost Infliksimab je povezivan sa akutnim reakcijama vezanim za infuziju, uključujući anafilaktički šok, i reakcije kasne preosetljivosti (videti odeljak 4.8). Akutne reakcije na infuziju, uključujući anafilaktičke reakcije, mogu da se jave u toku infuzije (u roku od nekoliko sekundi) ili u roku od nekoliko sati nakon infuzije. Ukoliko se javi akutna reakcija na infuziju, neophodno je odmah prekinuti infuziju. Oprema za hitne slučajeve, kao što su adrenalin, antihistaminici, kortikosteriodi ili oprema za mehaničku ventilaciju moraju da budu na raspolaganju. Pacijenti pre terapije mogu da prime npr. antihistaminike, hidrokortizon i/ili paracetamol da bi se sprečile blage ili prolazne reakcije. Antitela na infliksimab mogu da se razviju i povezana su sa povećanom učestalošću reakcija na infuziju. Manji udeo u reakcijama na infuziju imale su ozbiljne alergijske reakcije. Takođe je utvrđena veza između razvoja antitela na infliksimab i smanjenog trajanja odgovora. Istovremena primena imunomodulatora povezana je sa manjim javljanjem antitela na infliksimab i smanjenjem učestalosti reakcija na infuziju. Efekat istovremene primene imunomodulatora bio je jači kod pacijenata koji su lečeni po epizodama nego kod pacijenata koji su primali terapiju održavanja. Pacijenti koji prestanu da uzimaju imunosupresive pre ili u toku primene leka Remicade imaju veći rizik od razvoja ovih antitela. Antitela na infliksimab ne mogu se uvek otkriti u uzorcima seruma. Ukoliko se jave ozbiljne reakcije, mora se primeniti simptomatsko lečenje i ne sme se dalje primenjivati lek Remicade (videti odeljak 4.8). U kliničkim studijama, prijavljene su reakcije kasne preosetljivosti. Dostupni podaci ukazuju na povećani rizik od reakcije kasne preosetljivosti sa povećanjem intervala bez primene leka Remicade. Pacijente treba savetovati da odmah zatraže lekarsku pomoć ukoliko se pojave bilo kakve zakasnele neželjene reakcije (videti odeljak 4.8). Ukoliko se pacijentima ponovo daje lek nakon dužeg perioda, oni moraju da budu pod strogim nadzorom u okviru koga se prate znaci i simptomi kasne preosetljivosti.