metilprednizolon i ciklosporin

Antiemetici: aprepitant, fosaprepitant Antifungalni lekovi: itrakonazol, ketokonazol Antivirusni lekovi: inhibitori HIV proteaze Farmakokinetički pojačivač: kobicistat Blokator kalcijumskih kanala: diltiazem Oralni kontraceptivi: etinilestradiol/noretisteron Imunosupresiv: ciklosporin Makrolidni antibiotici: klaritromicin, eritromicin CYP3A4 inhibitori (i supstrati) CYP3A4 inhibitori (i supstrati) Hepatički klirens metilprednizolona može biti inhibiran ili indukovan, što dovodi do povećanja ili smanjenja koncentracije metilprednizolona u plazmi. Može biti neophodno prilagođavanje doze. Moguće je da se neželjeni događaji povezani sa primenom bilo kog leka u monoterapiji, sa većom verovatnoćom mogu javiti kod istovremene primene sa: 1) Inhibitorima proteaze, kao što su indinavir i ritonavir, koji mogu povećati koncentracije kortikosteroida u plazmi. 2) Kortikosteroidi mogu indukovati metabolizam inhibitora HIV proteaze što dovodi do smanjenja njihove koncentracije u plazmi. Ciklosporin 1) Međusobna inhibicija metabolizma se javlja pri istovremenoj primeni ciklosporina i metilprednizolona, što može povećati koncentracije jednog ili oba leka u plazmi. Prema tome, moguće je da se neželjeni događaji povezani sa primenom bilo kog leka u monoterapiji, sa većom verovatnoćom mogu javiti kod istovremene primene. 2) Prijavljene su konvulzije pri istovremenoj primeni metilprednizolona i ciklosporina.

CYP3A4 supstrati - U prisustvu nekog drugog CYP3A4 supstrata može uticati na hepatički klirens metilprednizolona, sa neophodnim prilagođavanjem doze. Moguće je da se neželjeni događaji povezani sa primenom bilo kog leka u monoterapiji, sa većom verovatnoćom mogu javiti kod istovremene primene.

Može se očekivati da istovremena terapija sa CYP3A inhibitorima, uključujući lekove koji sadrže kobicistat, može povećati rizik od pojave sistemskih neželjenih dejstava. Ovu kombinaciju treba izbegavati osim ukoliko korist od primene leka ne prevazilazi povećan rizik od pojave sistemskih kortikosteroidnih neželjenih dejstava, u kom slučaju pacijente treba pratiti za eventualni nastanak istih (videti odeljak 4.5).

Lekovi koji povećavaju koncentraciju ciklosporina Svi inhibitori CYP3A4 i/ili P-glikoproteina mogu dovesti do povećanja koncentracije ciklosporina. Primeri su: Nikardipin, metoklopramid, oralni kontraceptivi, metilprednizolon (visoke doze), alopurinol, holna kiselina i derivati, inhibitori proteaze, imatinib, kolhicin, nefazodon.

Lekovi za koje se zna da smanjuju ili povećavaju bioraspoloživost ciklosporina: kod pacijenata sa transplantatom potrebno je često merenje koncentracije ciklosporina i, ukoliko je neophodno, prilagođavanje doze ciklosporina, naročito tokom uvođenja ili obustavljanja istovremene terapije. Kod pacijenata koji koriste lek Sandimmun Neoral za indikacije koje nisu povezane sa transplantacijom odnos između koncentracije u krvi i kliničkih efekata nije tako dobro utvrđen. Ako se lekovi za koje se zna da povećavaju koncentraciju ciklosporina daju istovremeno, česte procene funkcije bubrega i pažljivo praćenje neželjenih dejstava povezanih sa primenom ciklosporina mogu biti prikladniji od merenja koncentracije u krvi.

Lekovi koji povećavaju koncentraciju ciklosporina Svi inhibitori CYP3A4 i/ili P-glikoproteina mogu dovesti do povećanja koncentracije ciklosporina. Primeri su: Nikardipin, metoklopramid, oralni kontraceptivi, metilprednizolon (velike doze), alopurinol, holna kiselina i derivati, inhibitori proteaze, imatinib, kolhicin, nefazodon.

Lekovi za koje se zna da smanjuju ili povećavaju bioraspoloživost ciklosporina: kod pacijenata sa transplantatom potrebna je česta kontrola koncentracije ciklosporina i ukoliko je neophodno, prilagođavanje doze ciklosporina, naročito tokom uvođenja ili obustavljanja istovremene terapije. Kod pacijenata koji su na terapiji lekom Sandimmun za indikacije koje nisu povezane sa transplantacijom odnos između koncentracije u krvi i kliničkih efekata nije tako dobro utvrđen. Ako se lekovi za koje se zna da povećavaju koncentraciju ciklosporina daju istovremeno, česte procene funkcije bubrega i pažljivo praćenje neželjenih dejstava povezanih sa primenom ciklosporina mogu biti korisniji od merenja koncentracije ciklosporina u krvi.

Lekovi za koje se zna da smanjuju ili povećavaju bioraspoloživost ciklosporina: kod pacijenata sa transplantatom potrebno je često merenje koncentracije ciklosporina i, ukoliko je neophodno, prilagođavanje doze ciklosporina, naročito tokom uvođenja ili obustavljanja istovremene terapije. Kod pacijenata koji koriste lek Sigmasporin za indikacije koje nisu povezane sa transplantacijom, odnos između koncentracije leka u krvi i kliničkih efekata nije tako dobro utvrđen. Ako se lekovi za koje se zna da povećavaju koncentraciju ciklosporina daju istovremeno, česte procene funkcije bubrega i pažljivo praćenje neželjenih dejstava povezanih sa primenom ciklosporina mogu biti prikladniji od merenja koncentracije u krvi.