azot (ii)-oksid i kiseonik

U prisustvu kiseonika, azot (II)-oksid brzo oksidira u derivate koji su toksični za bronhijalni epitel i alveolarno-kapilarnu membranu. Azot-dioksid (NO2) je glavno jedinjenje koje se formira i može izazvati zapaljenje i oštećenje disajnih puteva. Postoje i podaci dobijeni u ispitivanjima na životinjama koji ukazuju na povećanu sklonost infekcijama disajnih puteva nakon izlaganja niskom nivou NO2. Tokom terapije azot (II)-oksidom, koncentracija NO2 treba da bude < 0,5 ppm pri dozi azot (II)-oksida < 20 ppm. Ako u bilo kom trenutku koncentracija NO2 pređe 1 ppm, doza azot (II)-oksida se mora odmah smanjiti. Videti odeljak 4.2 za informacije o praćenju stvaranja azot-dioksida (NO2).

Praćenje stvaranja azot-dioksida (NO2) Neposredno pre početka terapije svakog pacijenta, treba primeniti pravilan postupak da se sistem očisti od NO2. Koncentraciju NO2 treba održavati na što nižem nivou i uvek < 0,5 ppm. Ako je NO2 > 0,5 ppm, treba proveriti da li sistem za dostavljanje funkcioniše pravilno, analizator NO2 treba ponovo kalibrisati i, ako je moguće, smanjiti Azot oksid Messer 800 ppm (V/V) i/ili FiO2. Ako dođe do neočekivane promene u koncentraciji leka Azot oksid Messer 800 ppm (V/V), treba proveriti da li sistem za dostavljanje funkcioniše pravilno i analizator treba ponovo kalibrisati.

Stvaranje azot-dioksida (NO2) NO2 se brzo stvara u mešavinama gasova koji sadrže azot (II)-oksid i O2, azot (II)-oksid tako može da izazove zapaljenje ili oštećenje vazdušnih puteva. Dozu azot (II)-oksida treba smanjiti ako koncentracija NO2 pređe 0,5 ppm.

Unutar plućnog sistema, azot (II)-oksid se može vezati za kiseonik i vodu što daje azot-dioksid i nitrit, koji reaguju sa oksihemoglobinom dajući methemoglobin i nitrat.

U prisustvu kiseonika, azot (II)-oksid brzo formira azot-dioksid (NO2), videti odeljak 4.5.

Kiseonik: U prisustvu kiseonika, azot (II)-oksid brzo oksidira u derivate koji su toksični za bronhijalni epitel i alveolarno-kapilarnu membranu. Azot-dioksid (NO2) je glavno jedinjenje koje se formira i može izazvati zapaljenje i oštećenje disajnih puteva. Postoje i podaci dobijeni ispitivanjima na životinjama koji ukazuju na povećanu sklonost infekcijama disajnih puteva nakon izlaganja niskoj koncentraciji NO2. Tokom terapije azot (II)-oksidom, koncentracija NO2 treba da bude < 0,5 ppm pri dozi azot (II)-oksida < 20 ppm. Ako u bilo kom trenutku koncentracija NO2 pređe 1 ppm, doza azot (II)-oksida se mora odmah smanjiti (Videti odeljak 4.2 za informacije o praćenju stvaranja azot-dioksida (NO2).

Praćenje stvaranja azot-dioksida (NO2) Azot-dioksid (NO2) se brzo stvara u smešama gasova koji sadrže azot (II)-oksid i O2. Azot (II)-oksid (NO) u reakciji sa kiseonikom daje azot-dioksid (NO2) u različitim količinama zavisno od koncentracija NO i O2. NO2 je toksičan gas koji može izazvati reakciju zapaljenja u respiratornom traktu; zbog toga treba pratiti njegovo stvaranje. Neposredno pre početka terapije svakog pacijenta, treba primeniti pravilan postupak da se sistem očisti od NO2. Koncentraciju NO2 mora biti što niža i uvek < 0,5 ppm. Ako je NO2 > 0,5 ppm, mora se proveriti da li sistem za dostavljanje funkcioniše pravilno, analizator NO2 treba ponovo kalibrisati i, ako je moguće, smanjiti vrednosti Neophyra i/ili FiO2. Ako dođe do neočekivane promene u koncentraciji leka Neophyr, treba proveriti da li sistem dostave funkcioniše pravilno i analizator treba ponovo kalibrisati.

Stvaranje azot-dioksida (NO2) NO2 se brzo stvara u mešavinama gasova koji sadrže azot (II)-oksid i O2, azot (II)-oksid na taj način može da izazove zapaljenje ili oštećenje vazdušnih puteva. Dozu azot (II)-oksida treba smanjiti ako koncentracija NO2 pređe 0,5 ppm.

Azot (II)-oksid reaguje hemijski sa kiseonikom i stvara azot-dioksid. Azot (II)-oksid ima nesparen elektron, što molekul čini reaktivnim. U biološkim tkivima, azot (II)- oksid može da stvori peroksinitrit sa superoksidom (O2-), nestabilno jedinjenje koje daljom redoks reakcijom može prouzrokovati oštećenja tkiva. Osim toga, azot (II)-oksid ima afinitet za metaloproteine, a može reagovati i sa SH-grupama u proteinima dajući nitrozil jedinjenja. Nije poznat klinički značaj hemijskih reakcija azot (II)-oksida u tkivima.

Azot (II)-oksid se resorbuje sistemski nakon inhalacije. Najveći deo prelazi u kapilarnu mrežu pluća gde se vezuje sa hemoglobinom koji je 60% do 100% zasićen kiseonikom. Pri ovom stepenu zasićenosti kiseonikom, azot (II)-oksid se prvenstveno kombinuje sa oksihemoglobinom što daje methemoglobin i nitrat.